Редакција АМ прес-а посетила је Јасмиу Савић из Велике Горице .која је мама двојице с поремећајем из спектра аутизмa где смо разовалали опробелемима и при,ерима довре праксе када је реч о споони између доносиоца одлука, родитеља и самим особама из спектра.
Аутизам је када плачете наглас и нико вас не чује. Аутизам је када прича почиње када речи престану. Аутизам је када стално радите са дететом и потребно је мало времена да га странац назове болесним. Аутизам је кад виде дете, а не виде аутизам.
Аутизам је када лекари гледају у под, а не у вас док говоре о његовом напретку. Аутизам је када не знате узрок, када не знате лек, када не знате шта је следеће, и морате се помирити са тим.
Аутизам је кад вам се деси да кажу НЕ њих! Када научите да на њих не гледате с осудом или горчином које не знају, они то не разумеју, чак и кад осуде некога ко је за то најмање крив! Аутизам је када се сва дјеца играју заједно, само твоје сједи на клупи самo.
Дјеца с аутизмом нису неодгојена, или заразна, она су једноставно другачија. Та дјеца обожавају другу дјецу, воле друштво, то је таква неистина да су у свом свијету и да само хоће бити сами. Моја дјеца су толико мазна, толико се воле грлити и љубити и бити у друштву. Они не желе бити осамљени у неком ћошку, само се не знају изразити.
Предрасуда је, нажалост, јако пуно, међутим да нисам мајка моје дјеце, вјеројатно бих била исто као дио те већине јер ме то не би занимало. Кад видите инвалидну особу инвалидитет је углавном видљив, али аутизам није. Видите дијете потпуно нормално, већином без икаквог физичког инвалидитета. Обично кажем да су они још некако љепши, као анђели, сви су прелијепи. У њима нема ни трунке злоће, дапаче најтоплија и најосјећајнија су бића. Нема претварања, муљања, подметања, пренесеног значења.
Хоће ли Александар и Филип једног дана моћи самостално живјети? То је наш највећи страх, с тим се будимо и с тим лијежемо и супруг и ја. То је оно што нас највише брине – што ће бити с нашом дјецом једног дана кад нас не буде? Ми нашу дјецу волимо највише на свијету, као и сваки родитељ. Обожавамо их такве какви јесу. Откако смо то прихватили и научили тако живјети све иде пуно лакше. Добијете неку неописиву снагу да идете даље и даље… Наравно, да је тешко, поготово док се не прођу све фазе, од осјећаја кривње до прихваћања. Али ту срећу, ту љубав коју добијете, то се не може мјерити с ничим. Нитко од нас није бирао аутизам, али та наша дјеца изнад свега требају љубав и прихваћање, закључује мама Јасмина Савић
