Данас је одржана додела захвалница и признања лицима које су својим радом допринели активностима удружења “Актилум” за време ванредног стања и у сузбијању заразне болести ЦОВИД-19. Додела признања одржана у Официрском дому.
“Универзитетски клинички центар је данас показао да је препознао волонтеризам као дивну активност младих људи који су жртвујући оно највредније што свако од нас има, ризикујући свој живот, били спремни да ураде све само да помогну онима којима је та помоћ најпотребнија и у време једног од највећег таласа епидемије која је захватила свет, земљу и наш град”, казао је професор др Зоран Перишић.
Универзитетског клиничког центра, на свечаној додели захвалница младим волонтерима из Омладинског тима за ванредне ситуације асоцијације “Актилум”. Додељено је преко 40 захвалница младим људима који су у жељи да помогну пацијентима али олакшају и рад лекарима обукли скафандере и ушли у црвену зону. Многи од њих памтиће до краја живота тај тенутак, али и осмехе на лицима пацијената када су им додавали чашу са водом. И волонтери су уручили захвалнице лекарима који су били са њима на истом задатку.
Идеја о оснивању Актилума потекла је од Димитрија Стојановића који је са групом својих вршњака волонтерски рад започео на Дечијој интерној клиници 2013.године.
“Захвалнице које смо данас добили само је још једна потврда наше узајамне сарадње на истом пројекту и са истим циљем. Сви смо били укључени у борбу против ЦОВИД-а 19. То је пројекат који је сада за нама, али нам је истовремено дао охрабрење да кренемо даље. Нека наша морална обавеза је била да већ 15. марта када је проглашено ванредно стање да се прикључимо и помогнемо грашанима ”, казао је Димитрије.
На пројекту је било 100 волонтера, од којих је 40 било у Клиничком цент
Међу њима је био и Урош Ристић, који је завршио Медицински факултет и тренутно стажира, а који је непосредно помогао пацијентима.
“Оног тренутка када сам видео конкурс, било ми је јасно да ћу бити део тима волонтера, јер сам у томе видео могућност да помогнем пацијентима. Први улазак у црвену зону увек ћу памтити. У првом тренутку је било и страха, али је касније то постала рутина. За мене је то било и велико искуство”, казао је Урош.
Његова колегиница са факултета, али и из Актилума, Јелена Матејић, има готово идентичну причу као и Урош.
“Мотив да учествујем у целој овој акцији био је осећај солидарности са лекарима који су даноноћно били са пацијентима. Искуство је било велико, а само сазнање да некоме можемо да помогнемо је била нама највећа награда за све кроз шта смо тада пролазили и сами. Никада до сада се нисмо срели са нечим сличним, а прво облачење скафандера памтићемо још дуго”, каже Јелана.
