Да би се особе са инвалидитетом успешно могле бавити одређеним спортом, рекреативно или професионално, неопходно је извршити одређене адаптације у самом спорту и/или његовим правилима. Најпре ћемо дефинисати адаптирани спорт, да би у наставку били приказани нивои адаптације појединих спортова са практичним примерима.
Адаптирани спорт (енгл. адаптед спорт) подразумева модификацију неког постојећег спорта или креирање новог спорта који одговара потребама појединаца са инвалидитетом. У складу са наведеним, пример модификованог спорта била би кошарка у колицима, спорт модификован од
регуларне кошарке, док би пример креирања новог спорта био голбал као спорт за слепе који није настао из модификације неког регуларног спорта. У односу на ниво рестриктивности Wинницк (1987) је предложио скалу од 5 нивоа како се може примењивати спорт за особе са инвалидитетом у односу на могућност заједничког такмичења са спортистима без инвалидитета и остваривања одговарајућих циљева. Скала од пет нивоа се састоји од следећих облика примене спорта:
Регуларни спорт; Регуларни спорт са прилагођавањем; Регуларни и адаптирани спорт; Интегрисани адаптирани спорт; Сегрегациони или раздвојени адаптирани спорт. (наведено према Јоргић, Александровић, Мирић ет ал., 2020: 19).
Први ниво подразумева да особа са инвалидитетом учествује равноправно у регуларним спортовима и дисциплинама са спортистима без инвалидитета. Пример може бити пливач са ампутацијом који без икаквих прилагођавања спорта свом инвалидитету равноправно учествује у пливању са пливачима без инвалидитета.
Други ниво подразумева да спортиста са инвалидитетом и даље учествује у регуларном спорту али уз минимална прилагођавања, која немају утицај на резултат, односно не дају му предност. Пример може бити пливач са оштећењем вида који регуларно плива са спортистима без инвалидитета, једино што се при окрету користи додир палицом како би знао када треба да изврши окрет.
Трећи ниво подразумева истовремено учествовање спортисте без инвалидитета и спортисте са инвалидитетом, при чему први учествује у регуларном спорту, а други у адаптираном спорту. Пример може бити тенис у дублу, где је играчу у колицима дозвољено да лоптица два пута удари о подлогу пре ударца рекетом што представља адаптирани спорт, у овом случају тенис, док је код играча без инвалидитета дозвољен само један ударац по правилима регуларног тениса. Трећи ниво подразумева и учешће спортисте са инвалидитетом и у регуларном и адаптираном спорту (пример: слепи спортиста учествује у голбалу као адаптираном спорту, али и у поверлифтингу као регуларном спорту.
Четврти ниво подразумева да спортисти са инвалидитетом и без њега учествују у адаптираном спорту. Пример за то може бити дубл у тенису, где тенисери са инвалидитетом и без њега играју адаптирани тенис у колицима против противника који су, такође, у колицима.
Пети ниво подразумева да спортисти са инвалидитетом учествују у адаптираном спорту или чак и у регуларном спорту, али одвојено од спортиста без инвалидитета. У нашој земљи адаптирани спорт се највише развија у појединим спортовима и спортским дисциплинама, као што су стони тенис, бацачке дисциплине у атлетици, стрељаштво, голбал, пливање, кошарка у колицима итд (Јоргић, Александровић, Мирић ет ал., 2020: 19-20).
Адаптација појединих спортова понекад и велика улагања. Ипак, вишеструка корист коју спорт има за живот и здравље особа са инвалидитетом превазилази и оправдава сва материјална, техничка и кадровска улагања.
Извор:
Јоргић, Б., Александровић, М., Мирић, Ф., Чоловић, Х. и Димитријевић, Л. (2020) Холистички приступ адаптирној физичкој активности – теорија и пракса, Ниш: Факултет спорт и физичког васпитања Универзитета у Нишу.
