Прослављени југословенски глумац који живи и ради у Приштини и Тирани Енвер Петровци, боравио је у Нишу на “Филмским сусретима” са екипом филама Радоша Бајића, “Браћа по бабине линије”
Дуго година нисте били у Нишу, какав је осећај, како Ниш сада изледа?
Био сам пре пар година кратко, али само у пролазу, приватно. Али овако и овим поводом .. . баш дуго.. Ниш се доста променио, лепши савременији, али морам да признам, некао ми је био више мераклијски раније са старим кафанама.. (осмех).
Одакле сарадња са Бајићем?
Он ми је понудио улогу у филму „Браћа по бабине линије“, улогу Грујице, српског сељака и ја сам великим задовољством прихватио, без размишљања, односно када сам видео сценарио. Био је то изазов вратити се на српску филмску сцену.
Како живите у Приштини, посао?
Нажалост нема посла, нема интересовања за културу ни мало. Основао сам приватно позориште у кући мога оца „Очево позориште“, али као што сам већ рекао, нема интересовања, нема ни средстава.
Искуство у Тирани?
У Тирану сам отишао пре свега због језика, то је била моја предност у потрази за пословном срећом. Радим неке пројекте и предајем, режирам. . Ради се. . .
Да ли би сте се вратили у Србију, Београд?
Нажалост немам више стан тамо, продао сам га, али жеља постоји и ако се оставре неки услаови, зашто да не? Или барем на неко време . .Лепо је радити у Србији.
Да ли сте у контакту са неким од колега из бивше земље?
Раде Шербеџија, са њим сам највише у контакту био у току мог избеглиштва, а и сада..
Кажу да Вам је неостварена жеља да играете Миткета у Коштани?
Ух да, то ми је велика жеља и није битно да ли ће то бити Народно позориште у Београду или у неком другом граду Србије. Живим за тај дан и надам се да ће ми се жеља испунити.
