Јуче је био Светски дан аутизма. Био, па прошао. Данас више није. Отприлике тако се и као друштво односимо према аутистичним особама. Сетимо их се на Светски дан аутизма, или у Плавој недељи, која је њима посвећена. Па их заборавимо до наредне године.
А они живе 365 дана у години, њихови родитељи имају отежан живот 365 дана и ноци , сто је веома вазно у причи – особе с аутизмом нису болесници, оне су другачији људи – натпросечно способни у неким, и неспособни за друге области живота.
Ако нисте знали, многе познате лицности имале су аутизам. Међу њима Микеланђело ( један од најпознатијих сликара), Алберт Ајнштајн (научник) , Стенли Kјубрик (амерички филмски режисер), Kортни Лав (позната америчка певачица и глумица), Моцарт ( најпознатији музичар), Дарвин ( отац еволуције), Томас Дзеферсон ( један од председника САД)…….и да не набрајам више. Довољно је за стицање утиска о аутистичним особама.
Зато се на аутистичне особе никако не сме гледати као на болеснике, јер они то нису. Али се не смеју ни занемаривати, јер у том случају њихови огромни потенцијали остају неискорисцени и њихова посебност неупотребљива. А ми то чинимо. Kада неко каже….аутистична особа, у нама се природно јавља некакав гард. И тог тренутка се потрудимо да заборавимо, јер је та аутистична особа “тамо нечија” и није наша, јер се нама “хвала богу и далеко било” тако нешто није догодило.
Аутистичне особе су индивидуалисти, не занима их туђе мишљење, немају осећај стида, нити их је брига шта други мисле о њиховим поступцима. Они реагују на свој начин, другачији од других, и зато се често о њима размишља на погрешан начин. Па сетите се само случаја детета у Позоришту лутака у Нишу.
Рекох, јуче је био Светски дан аутизма. Ми још увек не знамо колико таквих особа има у Србији. А има их доста. Па када помножите број таквих особа са најближим члановима породице, који са аутизмом живе, онда је проблем далеко већи.
Аутизам је стање које се у Србији по правилу утврђује након година страхова, неизвесности и лажних нада, генерисаних од свих представника „система“ на које се наилази. Педијатара, психијатара, васпитача. А када се дијагноза добије, онда крећу нове муке родитељске. Обезбедити детету какав-такав квалитет живота, ускладити своје личне и професионалне потребе са њим, бринути се о другој деци у породици ако их има, сварити превртање очима или гласно негодовање у ситуацијама када се дете не понаша друштвено пожељно, али и понеки сажаљив поглед и тужан уздах оних који разумеју. Бити увек корак испред лекара и терапеута, јер једино родитељ има комплетну слику о свом детету. Зна шта га изазива, а шта умирује, како реагује на различите појаве и надражаје. Зато су родитељи ове деце вероватно највећи хероји данашњице у Србији.
Ваљало би да друштво коначно има свест о томе. И да и данас, и сутра, и свакога дана размишља о аутистичној деци. Никад се не зна ко чучи у тој другачијој деци…..неки мали Ајнштајн, Моцарт или можда Микеланђело.
