На данашњи дан пре тачно 22 године НАТО је отпочео агресију на Савезну Републику Југославију, под изговором „спречавања хуманитарне катастрофе“ Шиптара на Косову и Метохији. Агресијом на суверену земљу НАТО је погазио Повељу УН, али и сопствени оснивачки акт којим је пола века раније дефинисан као одбрамбени савез.
То је учинио мимо сагласности Савета безбедности УН, супротно документу о европској безбедности из Хелсинкија који су његове чланице потписале, чак и уставима појединих држава чланица. Током 79 дана агресије 19 земаља под вођством САД коришћена су убојна средства забрањена међународним конвенцијама, укључујући касетне бомбе и гранате пуњене осиромашеним уранијумом.
Званичници САД и НАТО понављали су током агресије да Северноатлантска алијанса „није у свађи са српским народом“, али НАТО је непрестано бомбардовао претежно цивилне циљеве попут стамбених насеља, мостова, болница, школа, обданишта, хотела, амбасада, рафинерија, фабрика, избегличких колона, путничких возова и аутобуса, телевизијских станица и релеја, електроенергетских објеката, починивши ратне злочине и изазвавши хуманитарну катастрофу огромних размера.
Побијено је најмање 2.000 југословенских држављана, од којих три четвртине цивила, међу којима око 600 деце. Југославији је нанесена огромна штета, али су њене размере различито процењене – између 30 и 100 милијарди долара. Агресори нису саопштили губитке у људству и техници, али је начелник Генералштаба Војске Југославије, генерал армије Драгољуб Ојданић, изјавио пет дана по окончању агресије да је током ваздушних удара НАТО оборен 61 агресорски борбени авион, 30 беспилотних летелица, седам хеликоптера и 238 крстарећих ракета
Сирене су се током НАТО агресије у граду огласиле укупно 129 пута, а Нишлије су у склоништима провеле 52 дана, пет сати и 14 минута, колико је град био под ваздушном опасношћу.
Ниш је гађан из ваздуха 40 пута, срушено је око 120 објеката, а више од 3.400 стамбених, пословних и војних објеката је оштећено. На град је пало више од 320 пројектила велике разорне моћи. Ниш је засут са 36 контејнера касетних бомби које су међународним правом забрањено оружје.
Од касетних бомби само 7. маја 1999. године погинуло је 15 Нишлија, а више десетина било је рањено. Од заосталих касетних бомби гинуло се и по престанку бомбардовања.
Годину дана касније поводом убиства 40 Шиптара у косовском селу Рачак у јануару 1999. – кључном догађају за огроман притисак на Југославију и агресију НАТО два месеца касније – немачки лист „Берлинер цајтунг“ је, на основу копија необјављених извештаја о аутопсији, објавио да нису доказане тврдње о масакру и да „нема доказа за тврдњу да су у Рачку убијени мирни сељани“. Лист је навео да су фински стручњаци за судску медицину порекли и причу о малтретирању пре смрти и убиству из непосредне близине. Председник САД Бил Клинтон рекао је, непосредно по откривању жртава у Рачку, да су „недужни мушкарци, жене и деца“ присиљени да „клече у блату и потом смакнути“.
