Месецима већ сви говоримо о ковиду. О мерама заштите, могућностима да се заразимо, о лечењу и последицама. Нисам приметила, или бар нисам видно приметила, да говоримо о особама са инвалидитетом и њиховој заштити. Јер то није исто као код осталих људи. Особе са инвалидитетом имају мали милион препрека које свакодневно савладавају, а ковид је још једна крупна, при чему треба имати у виду и њихове болести, због којих су изложене већем ризику од осталог дела популације.
Каталина Девандас, Специјална известитељка УН за права особа са инвалидитетом упозорила је да је мало тога урађено да се особама с инвалидитетом пруже смернице и потребна подршка за њихову заштиту током тренутне пандемије ЦОВИД-19, иако многе од њих спадају у високоризичну групу.
Да ли се, у постојећој ситуацији, особе са инвалидитетом осећају заборављено? Не знам, просто размишљам логично. Мере ограничења ширења вируса, као што су социјална дистанца и самоизолација, неизводљиве су за оне који се ослањају на подршку других да једу, да се обуку, окупају……А оваква подршка је основа за њихов опстанак.
Ту је на сцену требло да ступе државни и органи локалне самоуправе. Јесу ли? И јесу и нису, имајући у виду сложеност оваквог деловања. У сваком случају нису у довољној мери, већ онако у ходу и пролазу, како су се уосталом и друге ствари одвијале протеклих месеци.
Доста су себи помогла сама удружења особа са инвалидитетом која су се “самоорганизовала” и помагала својим угроженим члановима. И поједине локалне самоуправе су се, преко својих волонтера, укључиле и помагале особама са инвалидитетом, али у склопу помоћи осталим категоријама становништва, какве су старе особе рецимо. А то, ипак, није исто. И мора се признати – ни једна држава, па ни наша, није предузела додатне мере социјалне заштите какао би гарантовала континуитет подршке на безбедан начин током кризе. Додатна финансијска подршка је, такође, веома важна како особе са инвалидитетом и њихове породице на би постале још угроженије, како их не би погодило сиромаштво. Јер, већина њих и иначе живи у условима сиромаштва.
Опет логично размишљам – многе особе са инвалидитетом зависе од услуга које су тренутно обустављене. Можда немају новца да направе залихе хране и лекова као остали, да себи приуште додатне трошкове достављања на кућну адресу. Државе би требало да имају већу одговорност према овој групи становништва с обзиром на структуру дискриминације кроз коју већ пролази.
Не треба, такође, заборавити да особе са инвалидитетом имају све наше проблеме, плус оне који су само њихови. Понављамо свакодневно да нам корона утиче на психу, и да смо постали анксиозни. Замислите само у којој мери могу да буду анксиозне особе са инвалидитетом, оптерећена сада дуплом изолацијом од света.
Корона вирус не само да представља претњу здрављу особа с инвалидитетом, него и њиховој самосталности. Рецимо, персонални асистенти могу да се разболе, а ризик болести и од њих захтева изолацију, што угрожава подршку особи са инвалидитетом. Те тако већи ризик за њих није сама болест, него поремећај у систему подршке. Да не говоримо о томе да је предузимање превентивних мера итекако отежано. На путу им је медицинска бирократија са којом већ имају богато искуство, остваривање флексибилних услуга подршке……И сијасет других ствари, тако да је “успешно придржавање изречених мера” за њих, по нужди, на последњем месту. Отприлике у рубрици ” Још то нам је требало”.
Особе са инвалидитетом у постојећој ситуацији имају (од најближих) само практичну и емоционалну подршку. Како да се понашају и придржавају мера, и како да чувају себе. Лако је то рећи, када ниси у њиховој кожи. Стога је питање: “Да ли су забринути?”, сувишно. Паника није оправдана, нити корисна. А забринутост је у оваквој ситуацији њихов начин живота. Не брине особе са инвалидитетом страх од могућности да се разболе. Брине их непостојање система подршке, чињеница да немају на кога да се ослоне. А сви добро знамо да је најтеже када “немаш леђа” онда када су ти најпотребнија.
