Старије Нишлије још памте успехе нишког бокасера Драгише Станковића Челика који је упамћен како по добијеним мечевима тако и по податку да у 540 мечева колико их је имао никада није био нокаутиран али његови противници су из ринга углавном излазили после бројања судије. Они млађи суграђани који се не сећају тог периода сада могу да се упознају са Челиком и подсете се његових успеха захваљујући академском сликару Ешку Куртићу који је познат по осликавању мурала не само у Србији већ и у иностранству.Идеја је потекла од Челикових унука, а поред Ешка се, док слика, свакодневно налази и унук Петар Станковић. Раде свакодневно без обзира на температуру која већ данима прелази 35 подеок на скали. А осим сећања на Челика ови малди уметници птомовишу и идеју да је Нишу доста сивила.
Мурал Драгише Станковића Челика налази се на зиду зграде на углу улице Војводе Мишића и Драгише Цветковића.
“Мурале радим од 1995.године а овај радим са великим емоцијама јер сам и сам из старе нишке породице и велика ми је жеља да свом граду оставим нешто лепо.Додуше, мислим да разумевања за уметнике који сликају мурале у овом граду нема.Људи не виде даље од свог сивог зида и сивила у које су се утопили и живе и несхватају колико ће им боје на зиду улепшати живот. Сваког јутра они свој дан боје тим бојама које виде на муралу. Цео свет је уу муралима, па је и Србија почела то да прати а ја се надам да ће осталим градовима да се придружи и Ниш”, каже Ешко Куртић.
Каже да је техника која се користи једноставна, од материјала се користи спреј, а укупна велична мурала износи 10 x 15 метара или 150 квадрата.
За разлику од ранијих искустава овог пута су младим уметницима и станари зграде изашли у сусрет. На великим врућинама их часте соквима и кафом што свима олакшава рад. Са Ешком је су стално и Челикови унуци. Они су и урадили овај пројекат са којим су конкурисали код Локалне фондације Ниш.
“Пројекат смо урадили мој брат Драгиша и ја. Одувек смо хтели да оставимо неку успомену Нишлијама на нашег деку. У граду нема његове улице, нема споменика, па смо одлучили да то буде мурал. Из приче о њему сматрам да је заслужио да постоји сећање на њега. Поносан сам због тога. Старије Нишлије препознају деку Челика, млађи питају о коме се ради. Био је градска фаца и многи су га из старијих генерација познавали”, каже унук Петар Станковић.
Према речима Филипа Јовановић из Локалне фондације Ниш овај мурал је један од седам иницијатива које је ова Фондација подржала на првом конкурсу који су имали ове године.
“Нама је велико задовојство што имамо прилику да видимо једну овако сјајну иницијативу.Неко које је оставио и те како дубок траг у историји града и који је изузетно значајан за овај град као што је преминули боксер Челик, мислим да је заслужио мурал. То остаје граду као подсетник на то ко је био Челик и због чега је значајан. Надамо се да ће у будучности бити још сличних иницијатива јер је потребно да локална заједница препозна људе који су значајни и који су дали нешто не само Нишу већ су имали и јако велики утицај на простору ван граница нашег града”, каже Филип Јовановић испред Локалне фондације Ниш.
Драгиша Станковић Челик, био је југословенски и српски боксер. Рођен је у Власотинцу, 5. новембра 1939. године. У Ниш је дошао као дечак да се школује. Боксом је почео да се бави са 17 година, а годину дана касније је постао капитен првог тима. Боксовао је у средњој и полутешкој категорији. Током своје каријере боксовао је за два тада најзначајнија клуба у Југославији, за БК Раднички Ниш и БК Партизан. За Боксерски клуб Раднички Ниш је боксовао у периоду од 1957. до 1972. године. Са Партизаном је имао само уговор и није имао ни један меч као њихов представник. Већину својих мечева завршио је нокаутом, а у свих 540 колико их је имао, никада није био нокаутиран.
