Логор Црвени крст у Нишу, концентрациони логор Црвени Крст, данас Меморијални комплекс „12. фебруар”, био је један од концентрационих логора које су широм Србије основале Немачке опукационе снаге 1941. године за привремени смештај ратних заробљеника југословенске краљевске војске.
Од априла до 22. јуна 1941. године, у време немачко-совјетског рата, логор је имао намену за смештај Јевреја и конфинирање националиста, међу које су спадали: предратни припадници демократских партија, као носиоци антинемачке политике, чланови четничких удружења, свештеници, као народне вође још из доба Топличког устанка 1917, активни краљевски официри, који су организовали прве непредате војне одреде, следбеници 27. марта, англофили, припадници масонске ложе, ротари клубова и други.
Логор, који је данас музеј налази се у зградама српске војске које су до окупације служиле као војни магацин, у индустријској зони града Ниша. Њиме су управљали Немци током Другог светског рата. Логор је био смештен у непосредној близини железничке станице „Црвени крст“ у Нишу (по којој је и добио најчешће коришћен назив, Логор Црверни крст),
Логор је формирао шеф Гестапоа у Нишу СС капетана Хајнрих Брант (Heinrih Brandt), који је непосредно био потчињен заповеднику СИПО и СД, пуковнику Шеферу.
Бегство од 12. фебруара 1942. године
После све веће тортуре и страљања логораша следиало је ново бекство 105 затвореника 12. фебруара 1942. године. Организовано бекство логораша у Нишу био је јединствени догађај у поробљеној Европи.
Фелдкомандант у Нишу, уз сагласност војноуправног команданта Србије, наредио je да ее за 11 убијене стражаре у знак одмазде прво стрељају затвореници из логора и из затвора, Неколико дана касније, 17. фебруара, из казненог завода стрељано je 584 затвореника, затим сви Јевреји мушкарци и један број Рома. Тако je тада у Нишу стрељано укупно 850 лица. У логору je остало само око 150 затвореника.
До бекства логор је био опасан бодљикавом жицом, а после бекства је цели комплекс превентивно је ограђен високим зидом.
Према подацима послератне Земаљске комисије за утврђивање ратне штете, кроз логор је за време окупације прошло око 30.000 затвореника, а 10.000 логораша и затвореника из других затвора у граду стрељано је на Бубњу код Ниша.Тачан број стрељаних није било могуће утврдити пошто су нацисти уништили трагове злочина.
Током 2004. године, извршђена је једна од санација музеја, да би међутим током 2006. музеј био вандализован графитима. Како би се поправило ово стање логор на Црвеном крсту је 2007. године добио пројекат архитекте Симе Гушића за сређивање целокупног комплекса одобрен од стране Републичког завода за заштиту споменика. Његовој реализацији приступило се постепено, из године у годину спроводећи онај део пројекта за који је било могућности. Тако се од новембра 2011. кренуло се са ревитализацијом фасаде зграде логора и њеног крова, а годину дана касније, од стручним надзором Завода за заштиту споменика ојачани су зидови према касарни Стеван Синђелић и ревитализоване две бетонске осматрачнице.
Током 2016. направљен је асфалтни прилазни пут логору и посађено четинарско зеленило дуж меморијалне стазе.
Прва фаза нове поставке, чији су аутори Небојша Озимић и Ивана Груден, отворена је 12. априла 2013. године.
