Нови модел јавног превоза могао би да промени начин на који становници нишких села и приградских насеља стижу до центра. Уместо директних линија до града, део путника би преседао на градске аутобусе, а уштеда у километражи могла би да донесе више полазака.
Јавни превоз у Нишу могао би у наредном периоду да добије потпуно другачију организацију приградских линија. Нова студија јавног превоза предвиђа могућност увођења приградских станица на ободима града, где би путници из околних села и насеља преседали у градске аутобусе.
В. д. директора ЈКП Дирекције за јавни превоз Града Ниша Горан Стојковић каже да је реч о концепту који је још у фази разраде, али да би могао да донесе значајне промене у систему.
Суштина идеје је да приградски аутобуси више не би морали сви да иду до самог центра Ниша, већ би своју трасу завршавали на одговарајућим градским стајалиштима. Путници би одатле настављали пут градским линијама.
Према речима Стојковића, на овај начин могла би да се смањи непотребна километража, јер приградске линије на делу пута често пролазе истим коридорима као градски аутобуси.
Уштеда километара – више полазака
Управо уштеда километраже могла би да буде искоришћена за повећање броја полазака ка селима и приградским насељима.
То би у пракси значило да би становници појединих приградских делова Ниша могли да добију чешће аутобусе, док би до центра настављали градским линијама.
Стојковић наводи да је већи број полазака један од најчешћих захтева становника приградских насеља, али да је у постојећем систему тешко значајно повећати број вожњи без додатних трошкова.
Нови концепт би, међутим, могао да омогући да се постојећи ресурси другачије распореде.
Кључ ће бити добро усклађене линије
Један од најважнијих услова за функционисање оваквог система било би усклађивање градских и приградских редова вожње.
Циљ је да путници након изласка из приградског аутобуса не чекају дуго на градску линију. Уколико би редови вожње били добро повезани, преседање би могло да буде брзо и једноставно.
Ипак, увођење оваквог модела представљало би велики заокрет у односу на досадашњи начин организације јавног превоза.
Стојковић сматра да би грађанима било потребно одређено време да се навикну на нови систем, уколико буде донета одлука да се он примени.
Слична решења већ постоје у појединим европским градовима, где се приградски и градски превоз повезују преко такозваних трансферних или приградских станица.
За Ниш би, уколико се ова идеја реализује, највећа промена била управо у томе што пут до центра за део становника више не би био директан – али би заузврат могли да добију чешће поласке и бољу повезаност са градским линијама.
