Неки успеси не стају у број положених испита нити у просек оцена. Они се мере корацима који су изгледали немогући, препрекама које су савладане и људима који су веровали да је све могуће.
Једну такву причу исписао је Ђорђе Цокић, студент англистике на Филозофском факултету у Нишу. Младић са аутизмом успешно је завршио прву годину студија, положио све испите и остварио резултат који је премашио очекивања и његових најближих.
За већину студената испит је само још једна обавеза. За Ђорђа је сваки положени испит био победа над бројним изазовима које живот са аутизмом доноси.
– Положио сам све испите из прве године и много сам срећан. Још сам срећнији јер су ми оцене јако добре. Нисам се плашио нити имао трему. Пажљиво сам слушао предавања и памтио. Професори су ми много помогли и без њих не бих успео да остварим свој циљ – каже Ђорђе.
Његова љубав према енглеском језику траје од детињства. Управо та љубав довела га је до студија англистике, али су пут до факултетске дипломе обележили рад, упорност и огромна подршка породице.
На Филозофском факултету у Нишу професори су препознали његове потребе и омогућили му да испите полаже у прилагођеним условима – на рачунару, у посебној просторији и без временског ограничења.
Нису му поклонили оцене. Поклонили су му прилику да покаже шта зна.
– Ђолета смо уписали на факултет због социјализације, јер енглески зна одмалена. Изненадио нас је колико се посветио студијама. Све испите положио је већ у јуну и постигао успех изнад свих очекивања. Људима на Филозофском факултету хвала до неба. То је била инклузија највишег степена. Професори су остајали и по неколико сати дуже како би му омогућили да заврши испит, прича Биљана.
Она истиче да је кључ у раном раду са дететом и сталном присуству родитеља.
– Када сазнате да дете има аутизам, борба тек почиње. Не могу само логопеди и дефектолози да ураде посао. Родитељ мора бити уз дете сваког дана. Моје учешће у Ђолетовом животу помогло је да постане високофункционалан и стигне до факултета, каже она.
Прича породице Цокић показује да инклузија није привилегија, већ прилика. Не значи снижавање критеријума, већ уклањање препрека које некоме онемогућавају да покаже своје знање.
Ђорђев индекс данас није само збир оцена. Он сведочи о упорности једног младог човека, пожртвованости мајке и професорима који су показали да образовање може бити истовремено захтевно, праведно и хумано.
Његова прича може да охрабри многе породице које се питају шта после основне или средње школе. Одговор понекад може бити – факултет.
Пред Ђорђем су нови испити, нови изазови и нове победе. Али најважнију лекцију већ је показао свима – када постоје воља, подршка и разумевање, препреке не морају бити границе.
