Три године након незапамћене трагедије у Основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду, питања одговорности, институционалне реакције и друштвених последица и даље остају у средишту јавности. Догађај који је 3. маја 2023. године потресао Србију и регион, у ком је тада тринаестогодишњи ученик усмртио деветоро ученика и школског чувара, а ранио још петоро ученика и наставницу историје, и даље изазива снажне правне, моралне и друштвене расправе.
Дечак, који у тренутку извршења дела није имао навршених 14 година и стога није кривично одговоран, налази се у психијатријској здравственој установи. Сам случај отворио је једно од најтежих питања савременог друштва – како спречити и препознати ризике у понашању деце и где почиње, а где се завршава одговорност породице, школе и система.
СУДСКИ ЕПИЛОГИ И ПРАВНА НЕИЗВЕСНОСТ
Након трагедије, против родитеља малолетног починиоца покренути су кривични и више парничних поступака. Виши суд у Београду је крајем 2024. године у првостепеном поступку осудио родитеље, Владимира и Миљану Кецмановић, за кривично дело злостављања и занемаривања малолетног лица, док је отац био осуђен и за тешко дело против опште сигурности, уз јединствену казну затвора од 14 и по година.
Међутим, Апелациони суд је ту пресуду укинуо и наложио понављање суђења, чиме је процес враћен на почетак и додатно продужена правна неизвесност у једном од најосетљивијих случајева у новијој српској правној пракси.
Паралелно, у одвојеним поступцима, инструктор у стрељани у којој је дечак вежбао пуцање правоснажно је осуђен на кућни затвор због давања лажног исказа, док је власник стрељане прихватио споразум о признању кривице и такође осуђен на кућни затвор.
ГРАЂАНСКИ СПОРОВИ И ОДШТЕТНИ ЗАХТЕВИ
Поред кривичних поступака, вођено је и пет парничних спорова које су покренуле породице жртава и рањени. Виши суд је у првом степену обавезао родитеље починиоца и школу да исплате оштећенима више од 411 милиона динара одштете, али коначне одлуке тек се очекују пред Апелационим судом.
Ови поступци додатно отварају питање границе институционалне одговорности – да ли се трагедија може сагледати искључиво кроз појединачне кривице или је реч о ширем систему пропуста.
ДРУШТВЕНИ ОДЈЕК И СЕЋАЊЕ
Влада Србије је 2024. године донела одлуку да се 3. и 4. мај обележавају као Дани сећања на жртве масовних убистава у „Рибникару“ и у селима Орашје и Дубона код Младеновца. Ови датуми данас представљају симбол колективног памћења, али и опомену на неопходност системских промена у области безбедности деце.
ДРУШТВО ИЗМЕЂУ ТРАУМЕ И ОДГОВОРНОСТИ
Трагедија у „Рибникару“ превазишла је оквире кривичног случаја и постала дубока друштвена тачка преокрета. Она је отворила питања о улози породице, доступности оружја, функционисању образовног система и психолошкој подршци деци.
Посебно је значајан правни аспект – чињеница да починилац није кривично одговоран због узраста оставља простор за ширу расправу о превенцији, раном препознавању ризичних понашања и одговорности институција пре него што до трагедије уопште дође.
С друге стране, дуготрајни и сложени судски поступци показују да правни систем још увек тражи баланс између индивидуалне и системске одговорности, као и између правде и потребе за друштвеним смирењем.
Три године касније, јасних одговора још увек нема – али остаје снажна обавеза друштва да трагедија не остане само сећање, већ и опомена.
