Све већи број мале деце проводи значајан део дана испред екрана, а стручњаци све чешће упозоравају на последице које прекомерна употреба телефона, таблета и телевизора може имати на рани развој.
Термин „дигитални аутизам“ не представља званичну медицинску дијагнозу, већ опис понашања која подсећају на неке карактеристике аутизма, а која се повезују са прекомерном изложеношћу екранима у најранијем детињству.
Ову појаву најчешће примећују педијатри и логопеди код деце узраста од прве до четврте године, када се формирају најважније основе говора, социјалне комуникације и емоционалног развоја.
КАКО СЕ ПРЕПОЗНАЈЕ ДИГИТАЛНИ АУТИЗАМ?
Деца која развијају обрасце понашања повезане са прекомерним коришћењем екрана могу показивати неке од следећих знакова:
- избегавање контакта очима;
- слабије реаговање на сопствено име;
- кашњење у развоју говора;
- мања заинтересованост за игру са родитељима и другом децом;
- недостатак потребе да деле радост и искуства са другима;
- раздражљивост када им се одузме телефон или таблет.
Један од најчешћих примера који родитељи примећују јесте да је дете мирно и задовољно док користи екран, али након његовог уклањања постаје нервозно, нетрпељиво и тешко се смирује.
Понекад деца делују као да су „у свом свету“ – не зато што су по природи повучена, већ зато што су мање навикнута на размену пажње, разговор и заједничку игру.
ЗАШТО ЕКРАН МОЖЕ ДА УТИЧЕ НА РАЗВОЈ ДЕТЕТА?
Дечји мозак у најранијем узрасту развија се кроз живу интеракцију – разговор, додир, игру, имитацију и емоционалну повезаност са другим људима.
Екран, за разлику од стварног света, нуди брзу и непрекидну стимулацију, али не захтева од детета да комуницира, чека, решава проблеме или развија стрпљење.
Када дете већину времена проводи уз дигиталне садржаје, може имати мање прилика да развија говор, машту, социјалне вештине и способност да се носи са фрустрацијом.
РОДИТЕЉИ НИСУ КРИВЦИ, АЛИ СУ КЉУЧНИ У РЕШЕЊУ
Стручњаци наглашавају да одговорност није само на родитељима. Савремени начин живота, бројне обавезе и технологија која је свуда присутна често доводе до тога да екран постане најлакши начин да се дете умири.
Ипак, важно је препознати проблем и реаговати на време. Осећај кривице, страха или стида не помаже детету – много важније је потражити подршку и постепено мењати навике.
Смањење времена проведеног испред екрана и повећање заједничке игре, разговора и физичког контакта могу значајно допринети развоју детета.
ДЕЧЈИ МОЗАК ИМА СПОСОБНОСТ ОПОРАВКА
Иако поједини симптоми могу забринути родитеље, стручњаци подсећају да дечји мозак има велику способност прилагођавања и развоја.
Када се екран постепено замени стварном комуникацијом, игром и временом проведеним са породицом, дете може поново да развија своје природне способности и настави здрав развојни пут.
Најважнији „екран“ за мало дете и даље су лице родитеља, његов глас, додир и заједничка игра.
